Poštovane gradjanke i gradjani, uvaženi gosti, dragi prijatelji,

Danas smo se okupili da obeležimo međunarodni dan sećanja na genocid počinjen nad Romima širom evropskog kontinenta za vreme nacizma i tokom Drugog svetskog rata, zločin koji mnogi Romi nazivaju Samudaripen. To je zločin koji su pokrenuli nemački nacisti čim su došli na vlast 1933. godine, stvarajući državni sistem baziran na nacističkoj rasističkoj ideologiji. Ali zločine nisu počinili samo Nemci. Njima su se pridružili fašisti i ekstremni nacionalisti, pljačkaši i nasilnici, i u raznim zemljama Evrope sami inicirali hapšenja, proterivanja, i ubijanja Roma.

Srbija je podnela ogromne civilne žrtve, i dala ogroman doprinos borbi protiv nacizma kroz narodnooslobodilački pokret, u kojem su učestvovali i Romi. Ali i kod nas je bilo onih koji su saradjivali sa okupatorima i direktno učestvovali u identifikovanju, hapšenju, sprovodjenju i ubijanju Roma. O tome moramo jasno i glasno govoriti.

Danas smo se okupili na mestu stradanja, na mestu tuge, i na mestu opomene – u senci zapuštenih i neobeleženih ostataka Topovskih Šupa, mesta na kojem je krejam leta i tokom jeseni 1941. godine bio nemački logor isključivo za jevrejske i romske muškarce. Kakvo je stanje naše kulture sećanja kada su u pitanju stradanja manjinskih zajednica najbolje pokazuje upravo ovo mesto. Autentične zgrade logora su samo čudom odolele zubu vremena. Potpuno su zapuštene u poluruševnom stanju, zarasle u duboki korov i zaborav. I da nije civilnog društva i inicijativa upravo tih istih manjinskih zajednica, ovaj prostor ne bi bio ni ovoliko obeležen koliko je obeležen danas – sa pločom na zidu koji nema veze sa logorom, sa tablom na livadi pored – a na u prostoru logora. Ovaj dan je ne samo podsetnik na zločin koji se ovde odigrao pre gotovo 85 godina, nego i ogledalo postavljeno ispred celog našeg društva da nam skrene pažnju na nepravdu, na zaborav, ali i na odgovornost koju svi nosimo – kao pojedinci i kao društvo, a posebno kao pripadnici većinskog naroda.

Međunarodna alijanse za sećanje na Holokaust – IHRA je međuvladina organizacija sa 35 zemalja članica, među kojima je i Republika Srbija. IHRA je najvažniji međunarodni autoritet kada su u pitanju formulisanje smernica i najviših standarda na polju kulture sećanja na Holokaust i genocid nad Romima. Kao delegat Republike Srbije, ja sam član IHRA Radne grupe za obrazovanje, i komiteta za genocid nad Romima. Ovom prilikom želim da vas obavestim da je IHRA u decembru 2024. godine usvojila Preporuke za poučavanje i učenje o progonu i genocidu nad Romima tokom nacizma. Ove preporuke su prvi dokument ove vrste, i iza njih stoje UNESCO, Evropska Unija, Ujedinjene nacije, OEBS/ODIHR, i druge najvažnije međunarodne institucije. Preporuke su rezultat 3-godišnjeg rada stručnjaka iz celog sveta, koji su u saradnji sa romskim organizacijama i ekspertima, uključujući i autentične perspektive Romkinja i Roma iz celog sveta, od Argentine i Kanade, preko Švedske i Finske, Poljske i Ukrajine, Italije i Hrvatske, do Rumunije i Srbije. Preporuke pozivaju obrazovne institucije, muzeje, arhive, nastavnike, ali i donosioce odluka da sistematski, ozbiljno i sa poštovanjem ugrade znanja o Samudaripenu u obrazovne i kulturne politike, ne samo kao deo edukacije o prošlosti, nego kao baze na kojoj se grade evropske vrednosti i kao deo naše civilizacijske obaveze.

Očekujemo od Republike Srbije da IHRA Preporuke o za poučavanje i učenje o progonu i genocidu nad Romima tokom nacizma prevede na srpski jezik, i adekvatno primeni u praksi, kako u obrazovanju, tako i u muzejima, i u komemorativnoj praksi.

Samudaripen možda jeste počeo sa dolaskom nacista na vlast, ali je anticiganizam prisutan u Evropi vekovima pre toga. Samodaripen je možda završen u svom najkestremnijem obliku masovnog uništenja celog romskog naroda 1945. godine, ali je nakon toga izostalo priznanje ovog zločina, priznanje stradanja i gubitka koji je pretrpela romska zajednica, i priznanje greha koji prema romskoj zajednici nose svi evropski narodi. To je doprinelo da su diskriminacija, rasizam, i nasilje i dan danas deo romske svakodnevnice u celoj Evropi, pa tako i kod nas u Srbiji.

Genocid nad Romima, ima svoje specifičnosti i svojstvenosti. Ne sme biti spomenut samo usputno, u zagradi, samo kada nabrajamo grupe žrtava koje su stradale u zločinima rata. Samudaripen mora imati svoje posebno mesto, jer taj zločin ima svoje karakteristike koje moramo razumeti ako želimo da se nikada više ne ponovi. Kada je 1941. godine vojnik nemačkog vermahta iz streljačkog stroja pucao u grupu civila u Srbiji – u Jevrejina, u Roma i u Srbina, on ih je ubijao iz tri različita motiva. To ne govori ništa o nekakvoj hjerarhiji žrtava – sve su žrtve žrtve, svaki ljudski život je vredan, ali to nam govori da je zločinačka ideologija hranjena antisemitizmom i anticiganizmom na različite načine videla svoje žrtve, i tako ih identifikovala i uništavala. Iza zločina stoje različiti mehanizmi mržnje. Zato je izuzetno važno da ih istražimo, i razumemo – pre svega da mi sami ne bi postali zločinci.

Kultura sećanja ima dva osnovna cilja: Prvo, da se sećamo žrtava sa poštovanjem i pijetetom, i to kao individualaca od kojih svaki ima svoju posebnu i jedinstvenu priču – a ne kao bezimene, sive gomile brojeva i stereotipa.

Drugi cilj je da razvijamo kritičko mišljenje. A da bi razvijali kritičko mišljenje moramo da gledamo u najmračnije uglove naše prošlosti i da se zapitamo: kako je bilo moguće da srpski žandarmi hapse Rome i predaju ih Nemcima na streljanje? Kako se desilo da je taj srpski žandar učinio takav izbor u životu? Time mi sebi postavljamo pitanje: šta bih ja učinio? I još važnije: šta činim danas?

Zbog toga na ovaj dan, 2. avgust, na dan kada je ubijena poslednja grupa Roma u logoru Aušvic – Birkenau, moramo glasno da kažemo da smo dužni da izgradimo kulturu sećanja koja je inkluzivna, smislena, i hrabra, dovoljno hrabra da zadire i tamo gde je neprijatno.

U toj kulturi sećanja, mlade Romkinje i Romi moraju imati aktivnu ulogu – ne samo kao učesnici, nego kao kreatori narativa, oni koji formiraju sadržaje i jezik sećanja, koji su čuvari i tumači svojih priča. To će onda biti istinski inkluzivna kultura sećanja, koja ima sugurnu budućnost.

Hvala vam.