Preporuke za učenje o genocidu nad Romima Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA nastale su kao rezultat četvorogodišnjeg rada međunarodne stručne grupe, Romskih organizacija, državnih delegacija članica IHRA-e, i predstavnika Ujedinjenih nacija, Uneska, Saveta Evrope, OEBS/ODIHR-a, FRA i drugih. Rad na stvaranju preporuka je vodio Miško Stanišić kao šef projekta izabran od strane IHRA komiteta za genocid nad Romima.

Na vanrednoj sednici šefova delegacija Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA, 13. novembra 2024, Preporuke su zvanično usvojene, i na taj način ihe je prihvatilo i ozvaničilo 35 zemalja članica IHRA-e. Na svečanosti 5. decembra 2024. u Londonu, Preporuke se lansirane i predstavljene međunarodnoj javnosti u prisustvu zvaničnika, ambasadora, šefova delegacija članica IHRA-e, predstavnika Ujedinjenih nacija, Uneska, Saveta Evrope, OEBS/ODIHR-a, kao i oba doma Britanskog parlamenta.

Preporuke imaju za cilj da pruže kreatorima politika, trenerima nastavnika i edukatorima – uključujući školske nastavnike, muzejske pedagoge, radnike u kulturi sećanja i edukatore civilnog društva – obrazovni okvir zasnovan na činjenicama, koji će poslužiti za jačanje svesti i produbljivanje znanja o istoriji genocida nad Romima, kao i savremenog anticiganizma.

Implementacija preporuka u Republici Srbiji

Nakon što su Preporuke zvanično usvojene, Republika Srbija se kao punopravan članica Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust IHRA obavezala da ih podrži i primeni.

Prvi korak je svakako prevod Preporuka na srpski jezik. Nadamo se da će se Ministarstvo prosvete Republike Srbije, uz podršku i koordinaciju sa drugim ministarstvima koja su na različite načine zadužena za koordinaciju i implementaciju međunarodnih obaveza proizašlih iz članstva Republike Srbije u IHRA-i, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, i kulturu sećanja, dakle Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo kulture, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, pronaći način da obezbedi sredstva i u najbržem mogućem roku prevede ovaj izuzetno značajan dokument, kako bi mogli početi da ga predstavljamo relevantnim akterima u formalnom i neformalnom obrzovanju, muzejskim i drugim radnicima u kulturi sećanja, novinarima, medijskim profesionalcima, akterima civilnog društva, i naravno, romskoj zajednici.