U vremenu sve češćeg iskrvljenja istorije, revizionizma i lažnih vesti, kako vidite ulogu arhiva? Da li arhivi treba ne samo da čuvaju, nego i da oblikuje kulturu sećanja?

– Arhivi kao ustanove koje već vekovima čuvaju arhivsku građu i dokumenta koja svedoče o postojanju raznih kultura, civilizacija i identiteta, kako nacionalnih tako i kulturnih, predstavljaju merodavne ustanove koje pomažu da se sačuva istina o ljudima i kulturama sa nekog područja. U svim vremenima je prisutna potreba za revizijom istorije, samo što je to nekada bilo manje primetno jer su i sredstva informisanja bila manja i siromašnija, pa su i same istine, ali i revizije o istinama bile neprimetnije. Danas, u postmodernom dobu, dobu društvenih mreža, svi imaju priliku da iznose svoje mišljenj i istine i tako utiču na kreiranje određnih ideja i pogleda na svet. Upravo u takvoj situaciji, u toj kakofoniji i neizmernom fundusu raznih informacije, ustanove kao što su Arhiv Vojvodine, Državni arhiv Srbije, Arhiv Jugoslavije, ali i naravno druge slične ustanove, mogu da budu dobar orijentir da se kroz tu kakofoniju neke istine moraju sačuvati od iskrivljenja.

Kako arhive i arhivsku građu približiti građanima i omogućiti im da mogu da pronađu i dokumente, tačne informacije i podatke o lokalnoj istoriji?

– U vremenu SFRJ diskurs javnog života je bio opterećen tajnovitošću. Demokratizacijom i potrebom savremenog doba dobili smo priliku da se ustanove kao što su arhivi otvore prema svetu i javnosti. Imali smo s jedne strane to nasleđe da su Arhivi ustanove zatvorenog tipa u koje ulaze samo službe bezbednosti, državni orgrani i naučnici koji u prašnjavim depoima pregledaju dokumenta. Ta priča je završena i otvoren je jedan novi pogled. A onda se dogodila TV serija o arhivistima “Državni posao” gde je napravljena jedna duhovita priča o državnoj službi gde je kao paradigma uzeta arhivistika. To je jako simpatično, međutim stvorena je jedna iskrivljena slika o tome šta su to arhivi. Arhivi su ustanove od izuzetnog značaja jer čuvaju dokumente za potrebe države, institucija, društvenih grupa, ali pre svega pojedinaca, građana. Ovde dolaze ljudi kojima trebaju podaci o kolonizaciji, kojima trebaju podaci o njihovoj zemlji, otkupu, o žrtvama. Pošto živimo u vremenu otvorenosti i interaktivnosti, mi smo shvatili da to što čuvamo i obrađujemo, moramo i da prikažemo. To možemo da uradimo putem izložbi, objavljivanjem knjiga u kojima se nalazi arhivska građa i dokumenti, i da to činimo putem društvenih mreža i onlajn platformi što smo mi i uradili.

Na koji način arhiv može još više upoznati profesionalce sa sadržajem svoje građe, ne samo lokalno i regionalno, nego i međunarodno?

– Danas imamo jednu širinu pogleda, ali nemamo dubinu. Nekada su studenti na fakultetima morali da pročitaju desetine knjiga samo za jedan predmet. Sada izgleda da ne moraju da čitaju previše knjige, jer informacije dobijaju instant na Guglu. Mnogi koriste gotova rešenja kada se pojave na društvenim mrežama i razne prepise i prevode uzimaju zdravo za gotovo. Mislim da je to jedan talas koji će trajati neko vreme i da će se ljudi vratiti potrebi za temeljnim, suštinskim podacima koji se dobijaju u knjigima ili u ovom slučaju arhivskim dokumentima. Naučnici i istraživači koji dolaze u arhiv provode sate istražujući arhivsku građu. Ovde postoje fondovi na kojima kolege rade po pet godina. Neko mora da uloži ogroman trud kako bi ti dokumenti bili zaštićeni, sređeni, selektovani i pripremljeni za objavljivanje. Zato pozivam ljude da dođu u arhiv i da vide šta se ovde čuva, da to ne bude samo stvar korisnosti nego i način da zadovolje svoje čuđenje, a čuđenje je izvor filozofije.

Početkom meseca predstavljeni su rezultati rada Komisije za prikupljanje podataka o žrtavama na teritoriji Srema u toku Drugog svetskog rata. Ti rezultati su iskazani kroz multimedijalni projekat “Žrtve u Sremu 1941-1945”. Na sajtu Arhiva Vojvodine dostupne su onlajn platforme posvećene različitim temama. Mogu li moderne tehnologije biti dobar put za prezentaciju arhivske građe građanima i istraživačima? Kakva su iskustva Arhiva Vojvodine?

– Projekat “Žrtve u Sremu 1941-1945” je jedan od najznačajnih projekata na kojima naša ustanova radi poslednjih godina. Do njega je došlo na inicijativu predsednika Pokrajinska vlade Igora Mirovića koji je sugerisao da ustanova poput naše krene u istraživanje prethodnih radova o popisima stradalih ljudi na teritoriji Vojvodine, pre svega na porostoru Srema. Krajem 2019. doneta je odluka o formiranju Komisije za istraživanje žrtava u Sremu. Ja kao direktor Arhiva Vojvodine sam određen za predsednika i okupili smo radnu grupu koju su činili ljudi iz drugih institucija, kao što su Arhiv Srbije, Arhiv Jugoslavije, Vojni arhiv i Istorijski arhiv Srema. Na čelu te grupe bio je istoričar Milan Koljanin. Više od 20 ljudi iz Arhiva Vojvodine radilo je na tom projektu. Još nije gotovo, iako smo projekat promovisiali početkom aprila. Prethodna istraživanja o stradanju ljudi na prostoru Srema su rađena u dva navrata. Poslednje istraživanje sprovedeno je 2008. godine i radila ga je Vojvođanska akademija nauka koja je došla do podatka od blizu 36.000 stradalih na prostoru Srema, ako Srem posmatramo istorijski od Zemuna do Osijeka. Značajnu pomoć u radu imali smo od kolega iz Istorijskog arhiva Srema i Muzeja Srema iz Sremske Mitrovice, Šida i kolega iz Srpskog nacionalnog veća iz Vukovara koji su nam dostavili veliki broj podataka. Koristili smo fotografije spomen obeležja sa imenima stradalih, arhivsku građu, spiskove streljanih koje su ustaške vlasti sačuvale. Pronašli smo više od 3.000 novih imena koja se do sada nisu spominjala u zvaničnim spiskovima. Sledeći korak je da te podatke odštampamo, da to bude u knjigama, ali i da bude objavljeno na sajtovima i postane trajno dostupno. Onlajn platforma o žrtvama u Sremu na jedan metodološki način predstavlja dešavanja u Sremu za vreme Drugog svetskog rata sa popisom svih žrtava i sa čak 32 reference o svakom čoveku koji je stradao. Pronašli smo i mnoštvo fotografija i napravili tu priču sa velikim brojem ljudi i spiskovima, ali mislim da se nismo izgubili sa potrebom da se cela stvar personalizuje.

Zašto se toliko godina čekalo na to?

– Odgovor je jednostavan. Ja sam rođen 60-tih godina i pamtim vreme socijalizma i vreme glasnog ćutanja. To je bio pokušaj tadašnjeg državnog sistema da se ćutanjem o žrtvama, ali i zločincima ljudi izmire. Ako probleme ne spominjemo, oni ne postoje. Zato smatram da je potrebno da govorimo i o dobrim i o lošim stvarima. Kroz razgovor i informacije da dođemo do istine. Da to ne bude mitologija i potreba da se lična frustracija pretvori u sukob sa drugim ljudima. To ne radimo da bi se sukobljavali, nego da bismo saznali istinu jer nju dugujemo ljudima koji su stradali. Tu istinu dugujemo i sebi. Prikrivanje istine ne može da stvori bolje društvo. Zato je važno da se neprestano borimo za istinu i slobodu. Moramo da stvaramo bolje društvo u kojem živimo, a da bi to učinili moramo se truditi da mi budemo bolji ljudi nego što smo juče bili.

Koliko je digitalizacija zahtevan proces i dokle je Arhiv stigao?

– Imamo milione dokumente koje treba sačuvati u fizičkom i elektronskom obliku. To je veliki i obiman posao koji traži stručne ljude što mi imamo, ali traži i opremu koju mi nemamo. Imamo svega jedan aparat za digitalizaciju čija je vrednost 20.000 evra. Navešću primer Muzeja Slovačkog narodnog ustanka koji je centralni za celu državu i kojem se digitalizuje građa ne samo tog Muzeja, nego i drugih u Slovačkoj. Oni imaju opremu u vrednosti od 30 miliona evra. Tako da kada pričamo o digitalizaciji, moramo da znamo da moramo da izdvojimo ogromna sredstva za to, da imamo ljude obučene za to, kao i publikacije koje pomažu u procesu digitalizacije arhivske građe. Mi smo prošle godine objavili pet takvih publikacija. To su uglavnom prevodi iz međunarodnih arhivističkih spisa. Dobra stvar koju je naše Ministarstvo kulture i informisanja napravilo prošle godine jeste da su pripremili program koji se zove “Arhis”. Taj program funkcioniše na nivou cele države, tako da se sve što mi digitalizujemo šalje na zajednički server koji je dostupan i pristupačan ljudima iz celog sveta. Verujem da je to veliki i važan posao.

Da li arhivisti imaju dovoljno prilika za profesionalne obuke i treninge na različitim poljima arhivistike?

– U Srbiji ima 100.000 prosvetnih radnika koji brinu o edukaciji, dok arhivista ima oko 700. To je veliki problem. Nema dovoljno arhivista. Ne postoje škole za arhivstiku, ne postoje fakulteti, već na katedrama za istoriju postoji arhivistika kao predmet. Moje kolege kažu da je potrebno da prođe pet do deset godina kako bi se stvorio jedan dobar arhivista. Iako na prvu ruku ne deluje kao previše atraktivan posao, on je jako važan. Mi se ovde nalazimo na izvoru informacija i kada čovek to spozna i kaže: “Aha, ovo je ogromno blago koje treba istraživati”, onda samo treba da zaroniš u to ogromno more dokumenata kako bi sebi, ali i drugima, otkrio neke nove istine i saznanja.

Od ove godine počela je primena Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti. U kojoj meri će taj Zakon uticati na rad arhiva i šta je sve njime obuhvaćeno?

– To je prvi sistemski zakon koji se odnosi na arhivistiku i arhivsku građu. To znači da je država shvatila značaj arhiva i da pokušava da na jedan formalno pravni način reguliše rad takvih ustanova. Mi smo nedavno imali seminar o primeni novog Zakona u arhivskoj građi u arhivistici na kom smo se bavili problemom registrature. Svaka ustanova, firma, organizacija, mora po Zakonu o arhivistici da čuva arhivisku građu. Zato je važno da se objasni koji se dokumenti čuvaju, koji su rokovi čuvanja, koji se dokumenti ne smeju baciti, na koji način se dokumenti prebacju s jednog mesta na drugo i slično.

Koliko je za promociju naše istorije značajno za Arhiv Vojvodine učešće u međunarodnim projektima, kao što je projekat „Holokaust, evropske vrednosti i lokalna istorija“?

– Na sve što radimo u Arhivu Vojvodine međunarodni diskurs dolazi kao šlag na tortu zahvaljujući organizacijama kao što je Terraforming, ali i druge organizacije iz Izraela, Slovačke, Češke sa kojima sarađujemo. Učešćem na zajedničkim projektima pokazujemo da ono što mi imamo možemo da podignemo na viši nivo. Imamo resurse, ljude, kadrove, prostore i projekat “Holokaust, evropske vrednosti i lokalna istorija” je najbolji primer dobre saradnje državnih ustanova, nevladnih organizacija i evropskih fondova.

Kako vidite saradnju Arhiva Vojvodine i Teraforminga?

– Jako sam zadovoljan saradnjom sa Teraformingom zato što radimo dobre stvari, ne odstupajući od naučnih i etičkih principa. Osim profesionalne, imamo i dobru ličnu saradnju. Vi ste došli sa nekolicinom kvalitenih ljudi i našim kolegama pokazujete kako se dobro može raditi taj posao ako nemate određenu vrstu sigurnost koju imaju zaposleni u državnim ustanovama, dok vi s druge strane možete videti šta sve mi imamo u našem fondu i kako funkcionišu državne ustanove . Po meni je to jedna dobra simbioza.