Прикривање истине не може да створи боље друштво

Интервју са др Небојшом Кузмановићем, директором Архива Војводине

Архив Војводине ускоро ће прославити 100 година рада. Основан 1926. године као Државни Архив у Новом Саду, данас чува скоро 45 милиона докумената сврстаних у осам километара архивске грађе. Најзначајнији документ који се чува у Архиву Војводине је богослужебни спис из 12. века са подручја Чешке који је писан на чешком и латинском језику. Међу важним документима који се чувају у Архиву Војводине су и документи који се односе на страдања људи у Другом светском рату. Са директором Архива Војводине Небојшом Кузмановићем причали смо о данашњој улози архива, савременим трендовима у архивистици, пројектима који су тренутно актуелни и сарадњи Терраформинга и Архива Војводине.

Морамо да говоримо о добрим и лошим стварима јер само тако можемо доћи до истине.

nebojsa-kuzmanovic

Др Небојша Кузмановић

У времену све чешћег искрвљења историје, ревизионизма и лажних вести, како видите улогу архива? Да ли архиви треба не само да чувају, него и да обликује културу сећања?

– Архиви као установе које већ вековима чувају архивску грађу и документа која сведоче о постојању разних култура, цивилизација и идентитета, како националних тако и културних, представљају меродавне установе које помажу да се сачува истина о људима и културама са неког подручја. У свим временима је присутна потреба за ревизијом историје, само што је то некада било мање приметно јер су и средства информисања била мања и сиромашнија, па су и саме истине, али и ревизије о истинама биле неприметније. Данас, у постмодерном добу, добу друштвених мрежа, сви имају прилику да износе своје мишљењ и истине и тако утичу на креирање одређних идеја и погледа на свет. Управо у таквој ситуацији, у тој какофонији и неизмерном фундусу разних информације, установе као што су Архив Војводине, Државни архив Србије, Архив Југославије, али и наравно друге сличне установе, могу да буду добар оријентир да се кроз ту какофонију неке истине морају сачувати од искривљења.

Како архиве и архивску грађу приближити грађанима и омогућити им да могу да пронађу и документе, тачне информације и податке о локалној историји?

– У времену СФРЈ дискурс јавног живота је био оптерећен тајновитошћу. Демократизацијом и потребом савременог доба добили смо прилику да се установе као што су архиви отворе према свету и јавности. Имали смо с једне стране то наслеђе да су Архиви установе затвореног типа у које улазе само службе безбедности, државни орграни и научници који у прашњавим депоима прегледају документа. Та прича је завршена и отворен је један нови поглед. А онда се догодила ТВ серија о архивистима “Државни посао” где је направљена једна духовита прича о државној служби где је као парадигма узета архивистика. То је јако симпатично, међутим створена је једна искривљена слика о томе шта су то архиви. Архиви су установе од изузетног значаја јер чувају документе за потребе државе, институција, друштвених група, али пре свега појединаца, грађана. Овде долазе људи којима требају подаци о колонизацији, којима требају подаци о њиховој земљи, откупу, о жртвама. Пошто живимо у времену отворености и интерактивности, ми смо схватили да то што чувамо и обрађујемо, морамо и да прикажемо. То можемо да урадимо путем изложби, објављивањем књига у којима се налази архивска грађа и документи, и да то чинимо путем друштвених мрежа и онлајн платформи што смо ми и урадили.

На који начин архив може још више упознати професионалце са садржајем своје грађе, не само локално и регионално, него и међународно?

– Данас имамо једну ширину погледа, али немамо дубину. Некада су студенти на факултетима морали да прочитају десетине књига само за један предмет. Сада изгледа да не морају да читају превише књиге, јер информације добијају инстант на Гуглу. Многи користе готова решења када се појаве на друштвеним мрежама и разне преписе и преводе узимају здраво за готово. Мислим да је то један талас који ће трајати неко време и да ће се људи вратити потреби за темељним, суштинским подацима који се добијају у књигима или у овом случају архивским документима. Научници и истраживачи који долазе у архив проводе сате истражујући архивску грађу. Овде постоје фондови на којима колеге раде по пет година. Неко мора да уложи огроман труд како би ти документи били заштићени, сређени, селектовани и припремљени за објављивање. Зато позивам људе да дођу у архив и да виде шта се овде чува, да то не буде само ствар корисности него и начин да задовоље своје чуђење, а чуђење је извор филозофије.

Почетком месеца представљени су резултати рада Комисије за прикупљање података о жртавама на територији Срема у току Другог светског рата. Ти резултати су исказани кроз мултимедијални пројекат “Жртве у Срему 1941-1945”. На сајту Архива Војводине доступне су онлајн платформе посвећене различитим темама. Могу ли модерне технологије бити добар пут за презентацију архивске грађе грађанима и истраживачима? Каква су искуства Архива Војводине?

– Пројекат “Жртве у Срему 1941-1945” је један од најзначајних пројеката на којима наша установа ради последњих година. До њега је дошло на иницијативу председника Покрајинска владе Игора Мировића који је сугерисао да установа попут наше крене у истраживање претходних радова о пописима страдалих људи на територији Војводине, пре свега на поростору Срема. Крајем 2019. донета је одлука о формирању Комисије за истраживање жртава у Срему. Ја као директор Архива Војводине сам одређен за председника и окупили смо радну групу коју су чинили људи из других институција, као што су Архив Србије, Архив Југославије, Војни архив и Историјски архив Срема. На челу те групе био је историчар Милан Кољанин. Више од 20 људи из Архива Војводине радило је на том пројекту. Још није готово, иако смо пројекат промовисиали почетком априла. Претходна истраживања о страдању људи на простору Срема су рађена у два наврата. Последње истраживање спроведено је 2008. године и радила га је Војвођанска академија наука која је дошла до податка од близу 36.000 страдалих на простору Срема, ако Срем посматрамо историјски од Земуна до Осијека. Значајну помоћ у раду имали смо од колега из Историјског архива Срема и Музеја Срема из Сремске Митровице, Шида и колега из Српског националног већа из Вуковара који су нам доставили велики број података. Користили смо фотографије спомен обележја са именима страдалих, архивску грађу, спискове стрељаних које су усташке власти сачувале. Пронашли смо више од 3.000 нових имена која се до сада нису спомињала у званичним списковима. Следећи корак је да те податке одштампамо, да то буде у књигама, али и да буде објављено на сајтовима и постане трајно доступно. Онлајн платформа о жртвама у Срему на један методолошки начин представља дешавања у Срему за време Другог светског рата са пописом свих жртава и са чак 32 референце о сваком човеку који је страдао. Пронашли смо и мноштво фотографија и направили ту причу са великим бројем људи и списковима, али мислим да се нисмо изгубили са потребом да се цела ствар персонализује.

Зашто се толико година чекало на то?

– Одговор је једноставан. Ја сам рођен 60-тих година и памтим време социјализма и време гласног ћутања. То је био покушај тадашњег државног система да се ћутањем о жртвама, али и злочинцима људи измире. Ако проблеме не спомињемо, они не постоје. Зато сматрам да је потребно да говоримо и о добрим и о лошим стварима. Кроз разговор и информације да дођемо до истине. Да то не буде митологија и потреба да се лична фрустрација претвори у сукоб са другим људима. То не радимо да би се сукобљавали, него да бисмо сазнали истину јер њу дугујемо људима који су страдали. Ту истину дугујемо и себи. Прикривање истине не може да створи боље друштво. Зато је важно да се непрестано боримо за истину и слободу. Морамо да стварамо боље друштво у којем живимо, а да би то учинили морамо се трудити да ми будемо бољи људи него што смо јуче били.

Колико је дигитализација захтеван процес и докле је Архив стигао?

– Имамо милионе документе које треба сачувати у физичком и електронском облику. То је велики и обиман посао који тражи стручне људе што ми имамо, али тражи и опрему коју ми немамо. Имамо свега један апарат за дигитализацију чија је вредност 20.000 евра. Навешћу пример Музеја Словачког народног устанка који је централни за целу државу и којем се дигитализује грађа не само тог Музеја, него и других у Словачкој. Они имају опрему у вредности од 30 милиона евра. Тако да када причамо о дигитализацији, морамо да знамо да морамо да издвојимо огромна средства за то, да имамо људе обучене за то, као и публикације које помажу у процесу дигитализације архивске грађе. Ми смо прошле године објавили пет таквих публикација. То су углавном преводи из међународних архивистичких списа. Добра ствар коју је наше Министарство културе и информисања направило прошле године јесте да су припремили програм који се зове “Архис”. Тај програм функционише на нивоу целе државе, тако да се све што ми дигитализујемо шаље на заједнички сервер који је доступан и приступачан људима из целог света. Верујем да је то велики и важан посао.

Да ли архивисти имају довољно прилика за професионалне обуке и тренинге на различитим пољима архивистике?

– У Србији има 100.000 просветних радника који брину о едукацији, док архивиста има око 700. То је велики проблем. Нема довољно архивиста. Не постоје школе за архивстику, не постоје факултети, већ на катедрама за историју постоји архивистика као предмет. Моје колеге кажу да је потребно да прође пет до десет година како би се створио један добар архивиста. Иако на прву руку не делује као превише атрактиван посао, он је јако важан. Ми се овде налазимо на извору информација и када човек то спозна и каже: “Аха, ово је огромно благо које треба истраживати”, онда само треба да зарониш у то огромно море докумената како би себи, али и другима, открио неке нове истине и сазнања.

Од ове године почела је примена Закона о архивској грађи и архивској делатности. У којој мери ће тај Закон утицати на рад архива и шта је све њиме обухваћено?

– То је први системски закон који се односи на архивистику и архивску грађу. То значи да је држава схватила значај архива и да покушава да на један формално правни начин регулише рад таквих установа. Ми смо недавно имали семинар о примени новог Закона у архивској грађи у архивистици на ком смо се бавили проблемом регистратуре. Свака установа, фирма, организација, мора по Закону о архивистици да чува архивиску грађу. Зато је важно да се објасни који се документи чувају, који су рокови чувања, који се документи не смеју бацити, на који начин се документи пребацју с једног места на друго и слично.

Колико је за промоцију наше историје значајно за Архив Војводине учешће у међународним пројектима, као што је пројекат “Холокауст, европске вредности и локална историја”?

– На све што радимо у Архиву Војводине међународни дискурс долази као шлаг на торту захваљујући организацијама као што је Терраформинг, али и друге организације из Израела, Словачке, Чешке са којима сарађујемо. Учешћем на заједничким пројектима показујемо да оно што ми имамо можемо да подигнемо на виши ниво. Имамо ресурсе, људе, кадрове, просторе и пројекат “Холокауст, европске вредности и локална историја” је најбољи пример добре сарадње државних установа, невладних организација и европских фондова.

misko-stanisic-nebojsa-kuzmanovic

Директор Тераформинга Мишко Станишић и Небојша Кузмановић

Како видите сарадњу Архива Војводине и Тераформинга?

– Јако сам задовољан сарадњом са Тераформингом зато што радимо добре ствари, не одступајући од научних и етичких принципа. Осим професионалне, имамо и добру личну сарадњу. Ви сте дошли са неколицином квалитених људи и нашим колегама показујете како се добро може радити тај посао ако немате одређену врсту сигурност коју имају запослени у државним установама, док ви с друге стране можете видети шта све ми имамо у нашем фонду и како функционишу државне установе . По мени је то једна добра симбиоза.

Gojko Kekic

Гојко Кекић | 26. април 2021.

Потребно је да прође пет до десет година како би се створио један добар архивиста.