Uvaženi prisutni zvaničnici, kolege, aktivisti i građani,
U video-serijalu Tajsa možemo videti svedočenje gospođe Radojke Stojanović, Romkinje koja je kao dete preživela hapšenja Roma u Beogradu 1941. Ona kaže:
„Bežali smo na sve strane. Mi deca smo pobegli kod Gađa, kod ne-Roma, kod seljaka, tamo gde je sada Ada Ciganlija, i gore na Senjak, tamo smo bežali. Gađe su nas skrivali, na njivi, na tavanu, gde god su stigli. Gađe su nas prihvatili, i zato je moje ime Radojka, a jedan moj brat je Radoje, drugi Milorad, i još jedan Milovan. A Nemci, koga god su uhvatili na ulici, odveli su da im se gubi svaki trag. Oca i strica, i još jednog brata, i njega su odveli, i od njega nema traga. Zvao se Živojinović Gaja. Ni gde je odveden, ni gde je ubijen, ništa se ne zna.“
Iz ovog kratkog odlomka možemo saznati mnogo. I o tome kako su srpski seljaci pomogli i sakrili romsku decu, i kako su ova deca dobila druga srpska imena kako ih drugi ne bi identifikovali kao Rome. Iz ovog svedočanstva možemo osetiti tugu, nemoć i nepravdu, i teška pitanja oko sopstvenog identiteta sa tuđim imenom koje je ostalo do danas, ali i tešku mrenu zaborava: „Ništa se ne zna, ni gde je odveden, ni gde je ubijen.“ Za mene je najstrašnije kada gospođa Radojka izgovori: „Gubi im se svaki trag.“
Iako izvedena po naređenju i pod nadzorom nemačkih okupacionih vlasti, akcija hapšenja Roma koja je 28. oktobra 1941. godine počela u naselju Jatagan mala, bila je zajednički poduhvat nemačkih i kvislinških snaga, u kojem su važnu ulogu imali agenti srpske Specijalne policije i srpski žandarmi. Rano ujutro, u četiri sata, blokirane su ulice u kojima su živeli Romi. Agenti srpske Specijalne policije i žandarmi znali su u koje će kuće upadati jer su imali tačne podatke na osnovu postojećih tzv. „ciganskih“ spiskova. Istoga dana nemačka vojska i srpska žandarmerija izvršile su racije u romskim naseljima na Čukarici i u Žarkovu. Uhapšeni romski muškarci sprovedeni su u logor Topovske šupe, odakle su zatim odvođeni na stratišta oko Beograda i ubijani. Tada se prvi put dogodilo ono što gospođa Radojka opisuje rečima: „Gubi im se svaki trag.“
U procesima koji su vođeni posle rata pred vojnim sudovima jugoslovenskih vlasti nad ratnim zločincima, pitanje genocida nad Romima nije uzeto u obzir. U presudi general-potpukovniku Haraldu Turneru i potpukovniku SS-a Georgu Kiselu za zločine u Beogradu, iako se često navodi njihova odgovornost za ubijanje Jevreja, nigde se ne spominje ubijanje Roma. To se događa čak i kada se navodi naredba iz 30. maja 1941. godine, iako se ta nemačka naredba jasno i precizno odnosila i na Jevreje i na Rome.
Zaborav koji okružuje genocid nad Romima još je očigledniji u presudi protiv SS i policijskog pukovnika Vilhelma Fuksa. Između ostalih zločina, Fuks i njegovi saoptuženi teretili su se za rukovođenje svim merama preduzetim protiv Jevreja, naređivanje njihovog interniranja u logor na Topovskim šupama i organizovanje ubistava jevrejskih muškaraca. Ipak, nijedna reč ne pominje da je oko 1.500 romskih muškaraca prošlo kroz ovaj logor pre nego što su odvedeni na stratišta oko Beograda i ubijeni.
Tako se posle rata, na suđenjima zločincima, po drugi put dogodilo ono što gospođa Radojka opisuje rečima: „Gubi im se svaki trag.“
Ove jeseni, u oktobru, biće tačno 85 godina otkako su izvršene racije u romskim naseljima u Beogradu. I posle 85 godina, Topovske šupe — ovo autentično mesto stradanja — ostaju zapuštene, zaboravljene i u sramotnom stanju. Žrtvama se i dalje „gubi svaki trag“, kako kaže gospođa Radojka.
Prvi put su za to bili odgovorne nemačke okupacione i srpske kvislinške snage; drugi put posleratna vlast. Danas odgovornost za ovaj zaborav pre svega nose institucije države, ali i svi mi ukoliko pristanemo na ćutanje i nečinjenje. Za to nema nikakvog opravdanja.
Nikakve lepe reči i obećanja ne vrede mnogo dok ovo mesto izgleda ovako i dok ovde ne bude uspostavljen uređen i funkcionalan muzejski i edukativni centar koji će se baviti specifično romskim stradanjem, otporom i borbom za građanska prava. Samo tada ćemo moći da pogledamo gospođu Radojku u oči.
Jedan konkretan korak u borbi protiv ovog zaborava jeste završetak srpskog prevoda preporuka koje je izdala Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust International Holocaust Remembrance Alliance IHRAA. IHRA preporuke za podučavanje i učenje o progonu i genocidu nad Romima sada će biti dostupne i na srpskom jeziku.
Nažalost, ova inicijativa je ponovo došla iz civilnog društva. Prevod je omogućen uz podršku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, dok resorna ministarstva i nadležne institucije nisu pokazale odgovornost i zainteresovanost potrebne za ispunjavanje preuzetih međunarodnih obaveza Republike Srbije.
U narednom periodu, Terraforming će, u saradnji sa ERIAC Srbija i drugim srpskim i međunarodnim partnerima, promovisati ove preporuke i podržati njihovu primenu. IHRA preporuke za podučavanje i učenje o progonu i genocidu nad Romima namenjene su donosiocima odluka, obrazovnim profesionalcima i memorijalnim institucijama.
Pozivam vas sve da se uključite u primenu ovih smernica kako bi sećanje na genocid nad Romima dobilo svoje zasluženo mesto u obrazovanju i kulturi sećanja — i to po najvišim međunarodnim standardima, na istinski inkluzivan način, stavljajući na prvo mesto glasove i perspektive savremenih romskih zajednica. Samo tako ćemo sprečiti iskrivljavanje i zloupotrebu ove istorije za promociju nacionalizma i političke propagande.
Naša je dužnost da učinimo sve što je u našoj moći kako reči „gubi im se svaki trag” nikada više ne bi mogle da opišu sudbinu romskih žrtava.
Hvala vam.
